Sveta Gora i Manastir Hilandar
Naracija uz prikazivanje (80 dijapozitiva) koji prikazuju istorijat
Hilandarskog naučnog projekta i Hilandarske naučne biblioteke i Arhivskog
centra za proučavanje slovenskog srednjevekovlja Državni
Univerzitet Ohaja, Kolumbus, Ohajo.
Return to "Preserving the Past"
Ispravljena verzija, juna 2005
Atos, poznat i kao Sveta Gora, je deo halkidejskog poluostrova u severo-istočnoj Grčkoj.
Okružena je Jegejskim morem i nastanjena isključivo pravoslavnim monasima. Da ne bi ometali podvižnički život monaha, ženama i deci je zabranjen pristup
već više od hiljadu godina.
Od otprilike šestog veka, kada su se prvi monasi ovde naselili, pa do dana današnjeg, Sveta Gora je igrala izvanredno važnu ulogu u životuHrišćanske i Pravoslavne Crkve. Mnogi od njenih monaha su među svetiteljima Pravoslavne Crkve, kao i među najučenijim ljudima u raznim istorijskim vremenskim periodima.
Za vreme njenog najvećeg uspona, Sveta Gora je imala oko tri stotine manstira i više od deset hiljada monaha. Sada ima dvadeset manastira i nešto preko hiljadu monaha.
Duhovni poglavar Svete Gore je Carigradski patrijarh, a Sveta Gora je protektorat grčke države na čijoj teritoriji
se nalazi. Unutrašnjim poslovima Svete Gore upravlja monaška vlada koju sačinjavaju dvadeset monaha, po jedan iz svakog manastira, a biraju se i na dužnosti su
za određeno vreme. Predsedavajući u toj vladi je svetogorski Prota. Sveta Gora ima najstariju neprekidnu demokratiju na svetu koja ima Ustav još od desetog veka.
Prestonica Svete Gore je u Kareji gde povremeni poklonici muškarci i dobijaju vizu sa odobrenjem za kratkotrajne posete.
Na Svetoj Gori monasi provode život
u molitvi,
u meditaciji,
i radu.
Do Svete Gore se putuje čamcem. Kada se tamo stigne, nema drugih prevoznih sredstava osim autobusa koji saobraća u toku letnjih meseci između
Dafni, glavniog pristaništa, i Kareje, i između Kareja i manastira Iviron.
Postoji samo nekoliko puteva i oni nisu asfaltirani.
Od jednog do drugog manastira se obično ide pešice.
Najstariji manastir na Svetoj Gori je Velika Lavra, sagrađen 963 godine.
Drugih devetnaest manastira su osnovani i podignuti u vremenskom periodu od desetog do petnaestog veka.
U toku vekova
razni osvajači i pljačkaši napadali su manastire na Svetoj Gori.
Oni su uništili ili razgrabili veliki deo kulturnog bogatstva Svete Gore.
Česti požari su takođe doprineli razaranju
mnogih zgrada, ikona, fresaka i dragocenih rukopisa.
Ipak, i dan danas Sveta Gora ima riznice
i ogromno kulturno blago sačuvano u njenim manastirima,
skitovima i kelijama.
Potrebno je naglasiti
da Sveta Gora zauzima središnje mesto u istoriji Pravoslavne Crkve.
Svi pravoslavci, bez obzira na njihovu nacionalnost pomagali su
i poštovali ovaj centar duhovnosti i prosvete.
Od dvadeset postojećih manastira, tri su istorijski
vezani za svet Slovena i nastanjeni prvenstveno ili isključivo monasima slovenskog porekla.
Sveti Pantelejmon je ruski,
Zograf je
bugarski, a
Hilandar je srpski manastir.
Hilandarsu sagradili 1198 godine sveti Simeon Stefan Nemanja nekadašnji vladar Srbije, i njegova dva sina
sveti Sava i Stefan Prvovenčani. Iako na grčkoj teritoriji,
Hilandar je igrao odlučujuću ulogu u uobličavanju verske i nacionalne svesti Srba
i bio je načelno veoma važan za mnoge druge kulture i nacije.
Svi manastiri zajedno i svaki posebno
predstavljali su i još uvek predstavljaju monaške
religiozne i kulturne centre.
Tamo su dragoceni rukopisi čuvani i pisani na raznim jezicima
a prvenstveno grčkom. I pored toga što je u toku vremena
veliki broj rukopisa bio uništen ili razgrabljen, veruje se da
tamo ima još uvek oko 17,000 tomova, kao i
mnogobrojnih fragmenata, povelja, zaveštanja
pisama i raznih drugih dokumenata
Mnogi umetnički predmeti potrebni za liturgijske i verske obrede
su se takođe tamo proizvodili. Svaki manastir
poseduje mnogobrojne duborezane drvene krstove
ikone, freske, izvezene zavese, i tako dalje.
Mnogi od ovih dragocenih predmeta su bili darovi
iz raznih zemalja. To je slučaj sa ovom zavesom
koju je Hilandaru poslala Anastasija, supruga Ivana Groznog.
Ona lično je izvezla tu zavesu.
U Hilandaru se takođe čuva i čuveni Jefimijin diptih iz kraja 14.og veka Na poleđini ovog diptiha
ugravirana je Jefimijina molitva u kojoj se spominje smrt njenog jedinca sina Uglješe. Taj tekst se smatra za prvu pesmu u srpskoj književnosti koju je napisala žena.
U manastirima Svete Gore, u njihovim bibliotekama se čuva i veliki broj retkih i dragocenih štampanih knjiga, a takođe i rukopisa. Zabrinutost za ovaj dragoceni material
je bila uzrok da su se monasi manastira Hilandara obratili protojereju dr Mateji Matejiću koji je njima bio poznat. Deleći ovu zabrinutost, godine 1969 Katedra za slovenske i istočno-evropske
jezike i književnosti pri Državnom univerzitetu Ohaja, a naročito njen šef, Leon Tvarog, smatrali su da je poželjno i potrebno da se dobije dozvola
da se mikrofilmuju svi rukopisi koji se čuvaju u Hilandaru. Postojala je takođe nada da će na taj način
sav taj material biti dostupan naučnicima, studentima i svima koji su za njih zainteresovani. Istovremeno, u slučaju neke nesreće
na Svetoj Gori sav taj dragoceni materijal bi, ako bi originali bili uništeni, bio sačuvan na mikrofilmovima. To se, zapravo zamalo dogodilo marta 2004 godine kada je strahoviti požar uništio više od jedne polovine Hilandara.
Upravo iz tih razloga institucija poznata kao Hilandarski naučni projekatje ponikao.
Sa dozvolom grčkih svetovnih vlasti, kao i monaške valde i bratstva manastira Hilandara, u vremenskom periodu 1970-1975svi slovenski kodeksi, kao i mnogobrojne povelje, ikone, freske, duborezni drveni krstovi i mnogi drugi predmeti religiozne umetnosti
u manastiru Hilandaru su snimljeni. Ovaj poduhvat su obavili professor Mateja Matejić, prvi direktor Hilandarskog naučnog projekta, a kasnije zaslužni profesor slavistike
i viši naučni saradnik, profesor Uolt Kreg, zaslužni professor fotografije, i dr Predrag Matejić, prvi kurator Hilandarske naučne biblioteke.
Mikrofilmovi slovenskih rukopisaiz Hilandara su dostupni u Hilandarskoj naučnoj biblioteci, specijalnoj zbirci biblioteka Državnog univerziteta Ohaja.
Naziv Hilandar je zadržan kao sastavni deo imena biblioteke u znak zahvalnosti za inicijativu i staranje monaha manastira Hilandara za očuvanje onoga što je u njihovom vlasništvu.
Zbirka takođe sadrži mikrofilmove mnogobrojnih grčkih kodeksa iz manastira Hilandara kao i mikrofilmove slovenskih i drugih rukopisa iz više od sto zbirki
koje se čuvaju u više od dvadeset država. Od svih njih naučnici najčešće proučavaju one koji predstavljaju otprilike osamdeset procenata od celokupnog slovenskog materijala koji se nalazi u manastirima na Svetoj Gori.
Srpski narodni savez i mnogobrojni pojedinci srpskog porekla u Americi i Kanadi
bili su osobito darežljivi u davanju potpore da se finansira originalni Hilandarski naučni projekat koji je sada poznat kao Hilandarska naučna biblioteka i Arhivski centar za proučavanje slovenskog srednjevekovlja.
Mikrofilmovanje hilandarskih rukopisa su provobitno finansirali Državi univerzitet Ohaja,
Nacionalna fondacija za humanistiku i Američki savet naučnih društava.
I danas monasi Svete Gore nastavljaju monašku tradiciju zasnovanu u četvrtom veku u Egiptu a u šestom veku na Svetoj Gori.
Ovde u Kolumbusu plodovi te kulture, koja postoji već duže od hiljadu godina, sačuvani su na našim mikrofilmovima. Prema tome, Hilandarska naučna biblioteka i Arhivski centar za proučavanje slovenskog srednjevekovlja predstavljaju most
između Svete Gore i Sjedinjenih američkih država i sveta, most između prošlosti i sadašnjosti i jedno sve bogatije sklonište u kome se čuva, opisuje i proučava srednjevekovna slovenska zabeležena prošlost .
Recorded Wednesday, 3 August 2005 by the Very Rev. Dr. Mateja Matejic
Return to "Preserving the Past"